Dekorativna stabla čuvaju Somborsku županiju


Ponosni na svoje zelenilo, Somborci su odavno na pijedestal stavili legendarno drvo koprivića, iliti bođoša, koje je postalo pravi znamen njihovog grada, što ne treba da čudi s obzirom na to da od nekih 18.000 stabala (koliko ih ima u katastru ovdašnjeg zelenila) lavovski deo otpada upravo na celtis očidentalis, što je latinsko ime za ovo drvo bujne krošnje, hrapavog lista i ploda u obliku malih bobica.

Decenijama unazad sloveći za jedan od najzelenijih gradova na planeti (živa je i danas legenda po kojoj je Sombor nakon Vašingtona najzeleniji grad na svetu) Sombor ipak nije uvek bio grad u parku, pošto sve do poslednje trećine 19. veka, njegove ulice nisu bile ozelenjene.

Tek tokom druge polovine 19. veka su somborske gradske vlasti posvetile veću pažnju pejsažnom uređenju grada, a uz drvorede dudova po ulicama periferije, na središnjim gradskim ulicama, osim na Glavnom sokaku, bili su posađeni platani.

Sedamdesetih godina 19. veka Sombor ima Odbor za ulepšavanje grada, koji vodi računa o ozelenjavanju i čuvanju posađenih sadnica i već formiranih drvoreda. Početkom sedamdesetih godina 19. veka nastaje prvi gradski park, posađen pored železničke stanice, a 1898. g. posađen je i park oko zdanja Županije.

Najveći talas ozelenjavanja grada, započetog zalaganjem mlađanog, tuberkuloznog somborskog gradonačelnika dr Bene Čihaša, dogodio se na samom kraju 19. i početkom 20. stoleća, kada je Sombor ozelenjen upravo mladicama bođoša. Po somborskim ulicama i parkovima posađeno je više hiljada sadnica bođoša, posebno 1903. godine, za koju se vezuje i sadnja još jednog od zelenih znamena ovog grada, čuvenih tisa ispred monumentalnog zdanja sadašnje Skupštine grada, nekadašnje Županije, sedišta birokratskog aparata jedne od najvećih administrativnih celina Ugarske kao sastavnog dela Austrougarske.

Tisa nije specifična za naše podneblje, mada je ovo tada bilo močvarno područje, idealno za tu vrstu četinara, koji izvlači vlagu iz zemljišta.

Lepota krošnji gigantskih tisa koje dominiraju pročeljem Županije pleni pažnju gotovo svakog posetioca Sombora, pošto ovom gradu daje dodatni vid gospodstva, podsećajući na parkovska rešenja daleko poznatijih i starostavnijih evropskih varoši. Na njihov izgled Somborci su posebno osetljivi, što ovdašnje komunalce izlaže pažnji javnosti.

Za tisu (tadžus bačata) se, inače, veruje da je mitsko drvo i da ima isceliteljsku moć, pa je gotovo u celoj Evropi korišćena za izradu naprsnih krstova, ali i svakodnevnih upotrebnih predmeta pošto se teško cepa, a površina je pogodna za finu obradu. U istorijskoj faktografiji, ali i popularnoj literaturi gotovo je legendarna upotreba ovog drveta u izradi velikih engleskih lukova, svojevrsne srednjevekovne prethodnice artiljerije na bojištima od Evrope do Svete zemlje. Da je dugovečna dokazuju i somborska stabla, koja i pored drugog veka svog života rastu i napreduju, dokazujući ono što i enciklopedije tvrde, da se lako regeneriše i da je skoro neuništiva.

Nema licenciranih preparata

Da bi tise ispred Županije lepo izgledale i u klimatskim uslovima koji nisu potpuno povoljni za njihov rast i razvoj, o njima se svakodnevno brinu somborski komunalci, pre svega oni iz JKP „Zelenilo”, što je poprilično težak zadatak pošto ovo drvo nije toliko uobičajeno u urbanoj flori.

– Imali smo problema pre šest, sedam godina kada su one bile u veoma lošem stanju. Onda smo krenuli sa njihovom zaštitom. Ali kao i kod zaštite drugih stabala problem je jer nema preparata koji su licencirani za zaštitu u dendrologiji i onda se dovijamo. Na osnovu naših iskustava koristimo za zaštitu preparate koji se koriste u voćarstvu – kaže Igor Olujić, referent zaštite bilja u somborskom JKP „Zelenilo”.

– Izbor nekadašnjih gradskih otaca da se somborsko zelenilo dodatno oplemeni tisom je vrlo interesantan, jer ovo drvo nije specifično za naše podneblje, mada je ovo tada bilo močvarno područje, idealno za tu vrstu četinara, pošto su one izvlačile vlagu iz zemljišta, a izrasle su u prave lepotice – kaže Nadežda Radojević, rukovodilac RJ Javno zelenilo, somborskog JKP „Zelenilo”, koja, u nedostatku tačnih arhivskih podataka takođe datira sadnju somborskih tisa u 1902. ili 1903. godinu.

– Sličnih stabala ima i na beogradskom Kalemegdanu, ali ove najveće somborske, kojih ima 14, ipak su bujnije i bolje održavane, pa mislim da su i daleko lepše nego beogradske – veli Radojević prema čijim rečima zaštita tisa traje od maja do septembra, kada se redovno zalivaju, oblikuju, a zimi se sa njih skida i sneg da bi tise i dalje bile istinska turistička atrakcija Ravangrada Veljka Petrovića.

Izvor: dnevnik.rs, M. Miljenović


OSTAVITE KOMENTAR

Napišite komentar!
Molimo Vas upišite ime

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.