Dnevnike su odložili i učionice napustili pre 10 ili čak 20 godina, ali kad ih pitate da li su i dalje učitelji reći će jesu, jer učiteljski poziv više je od zanimanja.
»Prvo je lepota ono što su deca. Deca su lepota. Drugo život je lepota, sa tom decom vi dobijate mladost. Dobijate osim plate, platu-nagradu od roditelja, koji se vama hvala i vama zahvaljuju zbog svoje dece «, kaže Margita Petrovac, učiteljica u penziji.
» Najdraže mi je to što su većina njih postali dobri ljudi. I to što ne zaboravljaju ni učitelje, ni stare drugove i rado se sećaju svih tih dana. Ne obilaze me, već idu u susret i to je meni kao učiteljici najdraže«, kaže Marija Šeremešić, učiteljica u penziji.
» Jedan moj učenik imao je ružan rukopis i uvek sam mu govorila– možeš pisati tako ružno ako budeš lekar. Pre pet, šest godina meni je stigla overena kopija diplome Medicinskog fakulteta na njegovo ime. On je to zapamtio, što znači da sam ja ostavila veliki trag u njegovom životu «, kaže Ružica Vukelić, predsednica Udruženja somborskih učitelja.
Učitelji u penziji rado se prisećaju dana provedenih u učionici čak i ako su oni bili u školi u salašima bez asfaltnog puta i grejanja.
» Da ne pričam o zimskim nedaćama, kiši, snegu. Morala sam gaziti sneg do bedra da bi stigla u školu, pa smo se prvi čas i deca i ja sušili kraj peći «, kaže Edita Lutkić, učiteljica u penziji.
Posle više godina učitelji u penziji ponovo su seli u klupe, ali ne one đačke već studentske na Pedagoškom fakultetu gde se danas školuju nove generacije učitelja.
» Kada sam ih pozivala na ovaj susret razgovori su trajali 30 minuta, pa i ceo sat. Ljudi su plakali od sreće, radosni što nisu zaboravljeni. Neki u devetoj, ili čak 10 deceniji nisu mogli doći. Naravno susret sa svim ovim ljudima koje poznajem iz svoje prakse je veoma dirljiv«, kaže Jovanka Filipović, učiteljica u penziji i inicijatorka susreta.
Penzionisani učitelji obećali su da će njihovi susreti biti redovni, jer neispričanh priča i sećanja ostalo je još mnogo.
Izvor: RTV (Zlata Vasiljević)
