U dubinama Gornjeg Podunavlja: Najznačajnije stanište crnih roda

Foto:Dragoljub Zamurović


AUTOR: Boris Erg, nationalgeographic.rs

Gornje Podunavlje je jedno od poslednjih celovitih plavnih područja duž Dunava. Među brojnim retkim vrstama ističe se velika populacija crnih roda.

U martu ove godine Svetski fond za prirodu je saopštio da je u okolini specijalnog rezervata prirode Gornje Podunavlje kod Apatina iz industrijskih postrojenja ispuštena obojena tečnost intenzivnog mirisa. Izlivanje industrijske vode ugrožava zaštićene i retke životinjske vrste.

Ovo je jedan od najvećih problema poslednjih nekoliko godina u ovom predelu, jer okolne fabrike nepropisno skladište i odlažu industrijski otpad, koji ispušta toksične materije u kanal.

Crne rode Gornjeg Podunavlja
I dok je jutarnja izmaglica polako bledela dižući se nad usnulom rekom, neujednačeni ali ipak skladni poj nebrojenih ptica širio se močvarnim prostranstvima uz nju. Na obalama su se u obrisima ukazivali vrbaci i skupine starih čvornovatih stabala, ispresecani tršćacima, baricama i zalutalim rukavcima. Novi dan se rađao, dok je elegantni parobrod ostavljao iza sebe Apatin, živopisno mesto ribolovaca na levoj obali Dunava. Praćen brojnim drvenim čamcima punim lokalnih poznavalaca okolnih ritova, spremnih da za napojnicu pomognu posetiocima u probijanju kroz neprohodne močvare Apatinskog rita, parobrod se lagano spuštao nizvodno ka ušću Drave u Dunav. Mala ekspedicija predvođena princem Rudolfom, prestolonaslednikom Austrije, bila je spremna da se prvi put iskrca na tlo u potrazi za trofejima, ali i novim saznanjima o životu ptica u gustim, netaknutim močvarama Dunava. Za istraživački deo pohoda bio je zadužen niko drugi do čuveni prirodnjak i publicista Alfred Brem, koji je marljivo pratio prestolonaslednika i njegovo odabrano društvo u ovoj, prvenstveno lovačkoj avanturi. Pomno posmatrajući ponašanje ptica tokom putovanja, ali i analizirajući brojne ulovljene primerke, punio je svoju beležnicu novim saznanjima o pticama dunavskih ritova, u prvom redu orlovima i drugim krupnim grabljivicama.

Od ovog čuvenog putovanja, koje će Brem kasnije pretočiti u jedan od svojih mnogobrojnih putopisa i objaviti, deli nas preko 130 godina i na svu sreću, metodi istraživanja živog sveta su se unekoliko promenili, lov na velike grabljivice je strogo zabranjen. Ipak, opstanak ovih zadivljujućih vrsta je i dalje pod znakom pitanja. A ptičiji svet, neraskidivi deo ekosistema, neminovno oseća posledice smanjenja životnog prostora oko sebe. Razlozi za to su brojni, no čini se da su među osnovnim širenje čoveka i opšti razvoj, vršeći pritisak na prirodu koji ona često ne može da podnese. I kao što nas Bremovo pero zanosno vraća u prošlost, opisujući kako su prostrane močvare Dunava nekada bile i kako je živi svet u njima bujao, tako nas na to upućuje još jedan junak ove priče, Jovan Đurđević zvani Tuna. Možda je bolje reći samo Tuna, ionako ga pod tim imenom odvajkada znaju svi u njegovom romskom naselju. Sada već gospodin u poodmaklim godinama, pomalo oronulog zdravlja, seća se i jednostavno kaže: „Nekada sam bio žabaroš, sada više nisam.“ Polako se krećući kroz suton po krivudavom dunavskom nasipu sa svojim pajtašem Đurom Oršošem-Duruom, i danas čuvenom po roli u filmu „Skupljači perja“, pokazuje nam neke od barica gde se za jednu noć moglo uhvatiti i do 30 kilograma žaba, prepadajući ih karbitnim lampama i hvatajući onako usnule da bi se snabdelo nezasito crno tržište, a bez razmišljanja o posledicama koje ovakvo haranje prirode ostavlja iza sebe. A čini se da je oduvek tako i bilo, ne razmišljajući o dugoročnim posledicama, nekad možda i usled nemogućnosti da se one pravilno sagledaju, čovek je naseljavao, koristio, trošio i nadasve prilagođavao ove prostrane močvare prepune života svojim potrebama. Tako je i pre više od dve stotine godina, nedaleko od Bačkog Monoštora, na iskopavanju nadaleko poznatog Velikog bačkog kanala po nacrtima braće Kiš, „prva lopata“ bila ništa drugo nego znak napretka jednog društva koje je sposobno da isušuje močvare i pretvara ih u plodno tlo ili mesto pogodno za širenje ljudskih naselja. A sve to su posmatrale one ptice sa početka priče, bivajući sve više stešnjene u smanjenom životnom prostoru koji im je preostajao, sve češće uznemiravane i primoravane da nađu nova skloništa u dubinama gustih šuma.

Jedno od poslednjih celovitih plavnih područja
Pa ipak, ritovi na krajnjem severozapadu naše zemlje, oko Apatina, Bačkog Monoštora i Bezdana, danas predstavljaju jedno od retkih očuvanih celovitih plavnih područja na čitavom toku Dunava, svakako najznačajnije od te vrste u našoj zemlji. Značaj ovih ritova prevazilazi nacionalni karakter, prostirući se i na suprotnoj obali Dunava gde obrazuju nadaleko poznati Kopački rit. Tu negde na ušću Drave u Dunav smestio se taj trougao prirode koji se prostire i na sever u susednu Mađarsku, odolevajući svim nedaćama koje je čovek nemilice nametao prirodi u proteklih dve stotine godina. Dobrobit za čoveka je često velika nevolja za prirodu. Zahvaljujući svojoj očuvanosti, ali i znatno povećanom razumevanju značaja koji plavna i močvarna područja imaju u ekosistemima i ukupnom ciklusu života na planeti, ona se danas smatraju osnovnim rezervoarima života i izvorom brojnih dobrobiti za čoveka, i kao takva uživaju određen stepen zaštite. Do pre samo nekoliko decenija posmatran kao prostor koji jednostavno treba pregraditi nasipima, isušiti i iskrčiti, Apatinski i Monoštorski rit danas formalno imaju visok stepen zaštite, objedinjeni pod nazivom Specijalni rezervat prirode Gornje Podunavlje.

Foto:Dragoljub Zamurović

„Osim što je ovo područje prepoznato na nacionalnom nivou, 20.000 hektara šuma, močvara, i vlažnih livada uz levu obalu Dunava predstavljaju i međunarodno priznato prirodno dobro, uživajući status vlažnog područja od međunarodnog značaja, tzv. ramsarskog područja“, objašnjava Bojan Tadić, zadužen za praćenje stanja flore i faune u rezervatu Gornje Podunavlje.

„Na taj način je i Gornje Podunavlje stalo rame uz rame sa susednim Kopačkim ritom u Hrvatskoj i Nacionalnim parkom Dunav-Drava u Mađarskoj, koji su ovaj međunarodni status stekli još ranije. Može se reći da je danas više nego ikada čitava plavna dolina Dunava koja se prostire u tri susedne države prepoznata kao jedinstveno ekološko područje koje u tom smislu zahteva i usaglašene mere upravljanja.“

Stručnjaci su oduvek znali da ovo područje zahteva saradnju, da prostiranje u tri države ne sprečava živi svet, u prvom redu ptice, da prelaze sa jedne obale reke na drugu u potrazi za hranom i mestom za gnežđenje. O tome svedoči i Antun Žuljević, jedan od naših najiskusnijih ornitologa, naročito kada je reč o prstenovanju ptica, koji nam, dok se polako približavamo jednom od tek dvadesetak gnezda crnih roda u Gornjem Podunavlju, objašnjava kako je program prstenovanja crne rode na ovim prostorima započet pre pet godina kao zajednički napor ornitologa iz tri susedne zemlje. Baveći se proučavanjem ove graciozne i oprezne vrste koja naseljava guste stare šume duž rečnih dolina, stručnjaci su brzo došli do zaključka da je potrebno uspostaviti jedinstven program praćenja crnih roda na čitavom području prekogranične plavne doline Dunava kako bi se moglo doći do novih naučnih saznanja vezanih za ovu vrstu.

„Kolor markiranje crnih roda započeto je u svetu krajem sedamdesetih godina XX veka. Početkom 90-ih započet je međunarodni projekat sa kolor markerima sa kodovima. Krajnji rezultat je bio opšti konsenzus o korišćenju prstenova bele boje sa crnim natpisima, dok je za svaku državu određen početni kod i još tri znaka. Srbiji je pripao kod „X“. Mi smo se uključili u projekat 2003. godine uz pomoć mađarskih kolega bez kojih ne bismo uopšte mogli da radimo“, objašnjava Žuljević. Slušajući Antuna, začudili biste se koliko je nepoznanica u životu ove sestrinske vrste nama bliskoj beloj rodi, ali, nasuprot njoj, prilično nepoverljivoj prema čoveku, koja nastanjuje prirodne šume hrastova i topola i gnezdi se visoko u krošnjama starih stabala. „Crne rode za svoj životni ciklus traže mir, velika močvarna prostranstva i dovoljno hrane, prvenstveno ribe, koje mogu naći u plićacima, močvarama i baricama, u porečjima kao što je Podunavlje. A praćenje ove vrste nije nimalo lak posao, nova gnezda se formiraju na nepristupačnim mestima, dok neka višegodišnja bivaju naprečac napuštena“, skreće nam Bojan pažnju na neka praktična iskustva.

Foto:Dragoljub Zamurović

Gornje Podunavlje je najznačajnije stanište ove vrste kod nas, a uzimajući u obzir i susednu obalu Dunava jedan je od populacionih nukleusa ove vrste na regionalnom nivou. Stoga ne čudi što je program prstenovanja i praćenja populacije crnih roda našao svoje mesto baš u Gornjem Podunavlju. Uz pomoć kolega iz Mađarske, 2003. godine su obavljena prva prstenovanja mladih i do danas je ova godina ostala zabeležena kao najuspešnija sa 18 prstenovanih mladunaca. Tokom šest godina sprovođenja ovog programa, stiglo je i nekoliko izveštaja o posmatranim pticama iz Gornjeg Podunavlja na širem području panonske ravnice. Monitoring je takođe potvrdio da se sa većom sigurnošću može tvrditi da migratorni put ove vrste vodi preko Turske, zapadnih obala Azije, i dalje na jug ka Africi. A sam posao prstenovanja nije nimalo lak, potrebno je dosta znanja, veštine i, naravno, sreće. Tek je jedan kratak period godine, ne više od dve nedelje u junu, kada se mladi crne rode mogu prstenovati, kada su dovoljno odrasli da im se plastični prsten može staviti na nogu, a opet nedovoljno veliki da bi iskočili iz gnezda. Osim znanja i iskustva da se oceni ovaj trenutak, potrebno je malo improvizacije i nekoliko veštih penjača koji će umeti da se domognu visokih gnezda na čvornovatim stablima hrasta i topole. Pa ipak, i ako pravilno ocenite trenutak za prstenovanje, i ako se uspešno popnete do gnezda, to još ne znači da ćete uspeti da markirate mlade.

Crna roda je vrsta koja se nalazi na Crvenoj listi ugroženih vrsta međunarodne organizacije IUCN. Iako prema kriterijumima Crvene liste ne spada u vrste sa najugroženijim statusom, brojnost ni jedne ni druge nije ni približna onoj koju beleže ranija istraživanja i koja bi se mogla očekivati u okolnostima manjeg ugrožavanja i većeg stepena zaštite staništa. Nestanak močvara i seča starih stabala i dalje predstavljaju dva dominantna ugrožavajuća faktora. Iako neraskidivo vezani za prirodu, u velikoj meri se oslanjajući na njene brojne resurse, mi nesmanjenim intenzitetom nastavljamo sa iscrpljivanjem „zaliha“ prirode od kojih suštinski zavisimo. Iako svesni da smo već odavno zagazili u crvenu zonu kada je reč o resursima, i dalje nismo u mogućnosti da shvatimo svu ozbiljnost uništavanja prirode i pružimo odgovarajuća rešenja za njeno očuvanje. Napori su brojni, a prstenovanje crnih roda samo je jedan od njih. Naše ptice sa početka priče i dalje posmatraju kako nestaju stare šume hrasta i topole, kako im se smanjuje životni prostor. Pitam se kako bi Alfred Brem reagovao kada bi se danas ponovo, skoro vek i po posle prvog krstarenja Dunavom, upustio u sličnu avanturu i šta bi on imao da nam kaže pri susretu sa preostalim močvarama Gornjeg Podunavlja.


OSTAVITE KOMENTAR

Napišite komentar!
Molimo Vas upišite ime

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.